Muzika

Tango muzika

ima svoje korene u miksu evropske, afričke, kubanske i južno-američke kulture.

Preteča tanga – Milonga, nastala je pod uticajima Habanere, Polke i afričkih ritmova u XVIII veku. Ova muzika održala se do današnjih dana i svira se i igra na podijumima širom naše planete. Karakteriše je 2/4 ritam gde se akcentuje uglavnom prvi bit ( tj. akcentuje se uglavnom prva, četvrta i sedma šesnaestina takta).

U Argentini krajem XVIII veka, na poljima Pampe, postojali su takozvani „Los Payadores“ – koji su svirali gitaru i pevali. Forma pevanja bio je „couple“ (kuple) i odlikovao se narativnim pevanjem u prvom licu jednine. Jedan od prvih „Payadoresa“ koji je napravio pomak ka tango muzici bio je Angel Villaldo (kasnije kompozitor i tekstopisac legendarnih tango pesama, među kojima i „El Choclo“ i „La Morocha“). Prvobitni tango bio je lascivnog i veselog duha jer su u to vreme muzika i ples bili u svrsi promiskuiteta. (npr. Tango „Don Juan“). Tek kasnije dolaskom emigranata iz evrope i afrike dolazi do nostalgije i melanholije u tangu. Računa se da je prva snimljena tango pesma „Mi noche trieste“ (1917 god.) gde su po prvi put umesto do tada uobičajenih „macho“ tekstova ( „ Ja sam …, dolazim iz…“), opevani jadi mladića koga je ostavila voljena. Moderni tango pisan je uglavnom u 2/4, 4/8 i 4/4 ritmu.

Pored „milonge“ i „tanga“ postoji i „tango vals“ kojeg karakteriše 3/4 ritam. Sve tri kategorije smatraju se danas tango muzikom.